U luđakovom labirintu

  ...Ako čitav ovaj dan ( možda je i noć, nisam vam posve sigurna...) provedem pišući,

i ostanem u nekoj ispranoj nedoumici vlastitih brzina k'o gluhi tromi zvuk, 

tipkanje nad svojim bivanjem... izvučem li pobjede kroz riječi...

 ustuknem li pred sviješću svog bunila... hoće li se išta promjeniti? 

Teško i nikako. Mamurluci će tek postati za 2-3 tone bezvrijedniji.

Da dosegnem pozitivu u vrhuncu svog nastojanja, preplivanim riječima uđem duboko

 u središte vlastitog zbivanja, otvorenog uma, gdje ne postoji granica...

 Dal’ je duh ili tek preispitivanje prostih stanica... Kao nebuloza,ulazim u njihov svijet, 

neizbježno me zaobilaze ( ili su zaobilaznice ceste kojima rado putujem). 

Moje su riječi presahnule nijanse, za mene jake, za druge pogubne.

Ja nisam ogorčenje, niti tuga ovog svemira... sve sam to već prošla i junački zagrizla.

 Tada je tuga postala presmiješna pojava,a ogorčenje uvijek iznova pogrešna postaja.

 Pa postadoh lice bez previše gnušanja, postadoh osmijeh preiskrenog sažaljevanja.

 Možda su nemoći dobra inspiracija, i svaka bol početak novog nadrastanja. 

Tako i grijesi postaju redovita navika, kad znaš da nekud vode,da srce opet zaigra. 

A onda ljubav... Ta maglena kraljica, koja uvijek uspijeva izbiti razum 

k’o da je šampion nenadjebivog odumiranja. Imam li smisla? 

Kolotečina mojih pizdarija- filozofija ponekad ipak uzdrma svemir 

nećijih tuđih depresija. Moje ‘ja’ od toga više ne boluje... 

Zajebi, dovoljno je stalno bježanje od pomahnitale groznice riječi, 

one su me uvijek gonile... Zajebavale i proklinjale isto koliko i blagoslivljale.

Neće se ravnodušnosti pretvoriti u bezosjećanja, niti lažne strasti u kajanja.

 Ravnoteža je cilj do kojeg lutamo u ovoj iluziji vremena i prostora.

Da kažem da ne stvaram,već jesam samo stvaranje. Plitkoća će me pobiti.

Neće biti dostojna uopće ući u to shvaćanje , a masa će se (naravno) za njom povesti,

kao neiscrpan zaključak oglupljelog stada da sve što ne shvačamo nije ni stvarno.

 U najmanju ruku, ostajući u svojoj zalutaloj magli vjerovanja. 

Plitkoća će me etiketirati egoizmom , nazvati me nepoznatom mračnom sjenom 

nad letom iznad razuma. Plitkoća neće doplivati ni do najmanjeg daha 

te ogromne sfere mogućnosti - mogućnosti stvaranja. Opet uzdrmavajući tako svu postignutu ravnotežu , 

uvjerenje će narušiti odbivanjem, ponos zamjeniti preispitivanjem, i povrh svega ,

 najveću otvorenost uma opet će ušutkati zatvaranjem u klupko ogorčenosti i tuge...

Ostaje ti opet da potražiš novu inspiraciju. A moje su uvijek nekako tekle same,

 bez da ih tražim , bez da ih preklinjem za sljevanje u moje moždane vijuge...

nekad me gonile k’o demoni nepoznatih ruševina valjda tuđeg prošlog života

 ( ako vas je volja, možete vjerovati u to, za mene nema puno srži u tim ponavljanjima).

 Jedna je prilika dana svima, kažem vam. Pitanje je izbora na koju stranu mozga

 ćeš prebaciti svoj yinyang, otpetljati svoju zaglušenost nametnutih vrijednosti, 

gomilanih suviše dugo u bit čovječjeg postojanja. Jesi li čovjek ili zvijer, 

ja ti neću odgovarati, ja ti neću suditi... Meni je dovoljno energijom se nazivati, 

jer su ‘dušu’ suviše ofucali... Primitivci vođeni k’o konjine sa debelim povezima na očima,

 u trku za nikuda, vukljarajući kočije onih najbjednijih smrtnika.

 Kažu, vrh je nepoznat, ma zajebi opet... Moj vrh je moja nutrina, ništa dalje od toga.

 Svi su odgovori iznutra, k’o neka zaboravljena enciklopedija

 ismijana od strane praprapramajmuna. I svi smo se odlučili na sljepilo. 

Ne,nemojte mi reći da je nametnuto. Jer i rođeni sljepci poznaju život 

bolje od mase ovih klonova. Njuše, pipaju i kušaju sve molekule življenja, 

pa im oči više ni ne trebaju. A vi zdravoga vida, umirete u svim tim ćulima, 

kao da je zaboravljeno ćemu su uopće služila. Stajem. 

Odjebala me ushitrenost nad glupostima. Eto vam Krleža, na rubu pameti

 živimo iz dana u dan. Pa jedino ludilo ostaje k’o lijek. Dobrodošli u moj svijet...

 U luđakovom labirintu sve je moguće.

***

Sve će se pretvoriti u pjesmu, svaki naš razgovor i svaka distanca.

 I svaka neizgovorena riječ već je nastala u mislima... Ne treba biti izgovorena,

 već je postojana. I tvoja praznina stopiti će se u moju cijelost, bez naglih prelaza,

 kao tok, pretakanje iz materije u srž nepostojanja. Međusobno tkanje svemoguće iluzije

 i krhkog svijeta krutog poimanja. Opet ćemo svršiti na surovom buđenju,

 podrhtati pod šamarom konkretnosti, i rumenog obraza pretočiti poglede 

u nedovršene misli... na tome će sve opet ostati.

Koliko puta je potrebno krenuti iznova? I dal je uopće moguće ostati otvorenih očiju?

 U ovom svijetu izgubljenog smisla, buđenja su svrha tek dolaska do novog umora...

 Oči se moraju opet zaklopiti, kad te svlada gušenje u namrgođenom vremenu

 preplivanih svijesti. Zaspeš. 

Posukljaš umornim plućima sav dim njihove zagađenosti, i pustiš se nizvodno...

 kao padajuća zvijezda nedostojna visine, iskra magije premala za sjaj...

 Jer kao da ne bi mogao nešto promjeniti. Kad bi pustio svu slobodu da govori iz tebe,

 noć i dan bi se stopili u jedno, bez vaganja i donošenja kritike,

 bez ograničenosti usađenih mjerila. Ravnoteža bi opstala k'o jedina istina.

 A sloboda ime kojom je dozivaš.

Možda promjene donose slobodu, jednako lako kao što svitanje nosi dan...

 U iščekivanju sunca, zora ponekad razočara, donoseći oblake. No ne odustaješ od dana.

 I oblaci su vrijedni prolaznosti, da bi možda slađe dočekao sjaj.

 Novo ljeto na obzoru svih preokreta. Pa dopustiš i sebi da se mijenjaš,

 u neotkrivenoj beskrajnosti svih sloboda.

Pa ću nastaviti pisati... nesvijesnost često donosi odgovore. 

U bljeskovitom sudaru budućnosti naći će se zaprepaštena ćula kad otkriju

 koliko toga je unaprijed znano... ne od drevnih mudrosti i previše puta čutih obrazloženja.

Već naravno, od samog svog bića. Ah...kao da sve znam, mislite. 

Ne, nisam ja. Svi bismo sve znali kad bismo samo manje bili svjesni svoje svjesnosti.

I nema kraja tada,niti se prošlost u budućnost slijeva, sve je ista linija na traci sadašnjosti.

 Druge oči treba otvoriti,a za to je ponekad potrebno tek bilježiti.

 Pijanim strujanjem svijesti dozivajući snove... Svijest,svijest,svijest... 

zaista smiješna pojava. Nisam ništa odgovorila,znam, no zamke su postavljene 

od strane čovjeka, ne od strane višnjega. Zaista, i svijest je ipak nevidljiva. 

A ona je pak na kraju sve što nas sačinjava. Ja ću biti pjesma, 

kakve god boje poželim biti. Vi birajte svoje... i tu ću za sada  opet (ne)stati.

***

Ponovilo se budno sanjanje, malena posebnost... s razlogom.

''Sve znam, samo me pusti na miru.''

Sitni pomaci psihe na raskinutim okovima kajanja, pronalaze li izlaza?

 Ima li još puta k svjetlosti ili se potrebno vračati? I koliko je dug, a koliko bolan

 taj put što vodi natrag k istinskom postojanju? Jednom sam počela pisati svoje molitve...

 Kao da je prekinuta telefonska veza s Bogom. On se još krije u nekoj od mojih ladica. 

Duže vrijeme lutam i žudim... k'o za starim prijateljem što je otišao na put.

Onda se sjetih... došlo mi je tek tako. To i jest božji znak. Bog mi poručuje '' piši mi ''.

Moja je utjeha da će riječi barem jednim djelićem dotaknuti duh, pa ako nikog drugog 

nikad ništa ne nauče, da bi barem mene podsječale, u momentima slabosti, 

na jakost koju nosim u sebi. No često ju treba iznova povlačiti. Teško je zadržati višnost,

 pa uvijek iznova padam, cijelog života, da bih se vračala na svoj put istine, 

svakim sve očaranija, ponovnim malenim otkričem onog što već odavno znam. 

Slutnje su možda preboljene, i novi nemiri ugušeni u starima. Nova kretnja ponosa

 kao da navješta još jedan let u blizini nebesa... I dodir čarolije neobjašnjivih visina. 

Sakupljena kajanja brišu se u melodijama sjećanja, pa se rađa poznat osjećaj mladosti; dobar okus pobjede.

Kroz nježan sluh ponovno dobivam odgovore. Sluga u ispunjenom postojanju svoje svrhe.

 Ali i ja budala pred galamom gluposti pokleknem, pretvorim se u suca, 

tvrdeći kako mrzim suđenje, pretvorim se u bahato gunđalo što drugima zvuči

 kontradiktorno i lažljivo... Maske, to su naše svetinje... Imamo ih mi na milijune.

 Al ja eto bjesnila pucam po masi u kojoj se svatko može prepoznati, a opet, 

možda sam i sama vođa u toj koloni hipnotiziranih rugačina. Nemam više volje 

za sarkastična smijanja... Nije da se bojim osveta, nego me naprosto umara 

vrčenje u krug vlastite borbe protiv mržnje i njenih osuda. Jer zbilja, ja sam ljubav,

 ali u svom svijetu omeđenom zidinama nepropustivim za iskre tuđih bjesnila. 

Ja volim i volim i volim... Svako stablo ovog univerzuma, svaku travkicu 

svih nebeskih livada. Ali nekad se osjećam nedostojna da bih o tome iti pisala...

pa se opet vračam na pljuvanje po sljepima, i tako k’o luda na dvoru bez kraljice i kralja,

 trabunjam u vjetar, da bih nahranila svoju točkicu u središtu crnila... Držim je malenom,

 jer psiha je jača od tih monotonija. Rekoh tisuću puta - za mene samo šarenila, 

mantram se riječima jer su najmočnije oružje pod čovjekovim uzdama... 

No nisu valjda svi rođeni da bi pucali monolozima do bezdana... Neki naprosto

 nikad ne saznaju koliko je malena sudbina ako joj prkosno u lice pogledaš

 i kažeš kroz cerek “ah, kako si nestalna i promjenjiva... Ah, kako se ne bojim tvojih batina...” 

Smrt? Ma neka nje... Najjadnija prijetnja. Jer uvjeravam vas, smrt nije nimalo crna,

 to je eksplozija svog sjaja što ga skupljamo u svojim malim dušama, 

pa se prospemo ko zvijezdana prašina... Eto, smrt je možda jedina poanta.

     ***

Izmješana sam brutalnost iskrojenih oklopa u obrani od svijeta, i sakrivena nježnost

 previše sveta za njihov smijeh. Zar nije tužno? Da se dobrota mora sakrivati, 

jer su suze kao samo  za jadnike, patnike, sanjare, izgubljene luđake i bolesne vizionare.

 Možda će ipak jednom mali suditi velikima, pa ću i ja u tom kraju utopiti s osmijehom 

posljednji pad ovih groznih apsurda. Jebem li im ime, jebem li im značenja...

 Moja sažaljenja ostaju za nijeme, moje gorčine besplatno darujem vječno pijanima. 

Pobjegle su nam ptice selice šarenih proljeća, ostale samo nakazne letjelice 

slične smrdljivim lešinarima. Bombe, bombe od iluzija... Bacaju ih posvuda...

 I sve eksplodira od straha. Strah? Ma nabijem ga... Desna ruka zla.

Strah je ,dragi moji, zabluda, k’o što vas hrane riječima s vaših televizija, tako vam ubrizgavaju

 taj opijum straha dok vi tonete u sve dublji san. Eto, reći ću vam, nadrogirani ste

 k’o stoke a da to ni ne znate, a lajući na mjesec pljujete kroz svoje očnjake, 

samo pljuvačka ipak poštuje silu teže, pa vam se vrača ravno u te vaše naivne čunkice.

 Moj je labirint spirala od sjaja, puna ogledala i otvorenih prozora, 

oaza s mnogo cvijeća neviđenih vrsta (i svakom od tih nevinašaca ime dobro znam). Moj je prolaz u njega širok 

k’o dubina srednje točke svih oceana, i nikog nisam pred mrakom ostavila...

 Rado bih lječila svojim riječima, ali jebu ih bunila... Pa liječim sebe otrovima 

vlastitih požuda; moj je labirint sazidan od hireva, a ja ostajem ponosan luđak 

na prijestolju svih osvrta. Znam da ništa ne znam, jer su me sve naučili krivo. 

Ne prihvačam ništa više kao činjenicu, jer vjera je jedino čvrsto i opipljivo, 

koliko god to zvučalo bedasto. Ja vjerujem da čovjek mora učiti sam,

 upotrijebiti taj organ zvan ‘mozak’ malo više nego za upijanja... 

Otvoriti ga k’o pronađeno blago, pa ushićeno k’o malo dijete

 satima, danima, godinama i vječnostima čeprkati po njegovim odajama.

 Eto. U luđakovom labirintu to je jedina misija.